Cestitamo generacijama 60-tih, 70-tih!
Neverovatno je da smo uspeli!
Prema onom sto kazu danasnji pravnici i birokrate, svi mi koji smo bili deca
u 60-im, 70-im i ranim 80-im, verovatno ne bi trebalo da budemo zivi.
Decji kreveti su nam bili obojeni vristecim bojama na bazi olova.
Nismo imali zastitne poklopce ili brave na flasicama lekova, vratima i
ormaricima, a kada smo se vozili na biciklu, nismo imali kacige. Da ne
spominjemo rizik kad smo autostopirali...
Kao deca, vozili smo se u automobilima bez pojaseva i vazdusnih jastuka.
Pili smo vodu sa cesme u dvoristu, a ne iz flase. Uzas!
Jeli smo kolace, hleb i pili gazirana slatka pica, ali nikada nismo bili
debeli, jer smo se stalno igrali napolju. Delili smo jedno gazirano pice sa
cetiri prijatelja, iz jedne flase, i niko od toga nije umro.
Provodili smo sate gradeci male automobile od raznoraznih otpadaka i onda se
spustali niz brdo, da bismo tek onda otkrili da smo zaboravili na kocnice.
Nakon sto smo se nekoliko puta zabili u zbunje, resili bismo problem.
Otisli bismo od kuce ujutro i igrali se po ceo dan, vracali smo se kuci kada
bi se napolju upalila ulicna svetla.
Niko nije sa nama razgovarao po ceo dan.
Nismo imali Play Station, Nintendo, X- Boxes, video igrice, 99 satelitskih
programa na televiziji, filmove na videu, surround sistem, mobilne telefone,
kompjutere ili Internet chatove.
Imali smo prijatelje! Izasli bismo iz kuce i nasli ih. Nezamislivo!
Igrali smo izmedju dve vatre i ponekad bi nas udarac loptom stvarno zaboleo.
Padali smo s drveca, znali smo da se posecemo, polomimo kost ili zub i zbog
tih nesretnih slucajeva nije bilo nikakvih sudskih tuzbi. To su bili
nesretni slucajevi. Niko nije bio kriv osim nas.
Tukli smo se i udarali jedni druge, dobijali modrice i naucili kako da ih
prebolimo.
Izmisljali smo igre sa stapovima i teniskim lopticama, i, iako nam je bilo
receno da ce se to dogoditi, nikome nismo iskopali oko.
Vozili smo se na biciklu ili prosetali do prijateljeve kuce, pokucali ili
pozvonili na vrata, ili samo usli i igrali se sa njim.
Nisu svi drugari ulazili u ekipu. Oni koji nisu, morali su da nauce da se
nose sa razocaranjem.
Neki ucenici nisu bili pametni i vredni kao ostali i nekada su padali razred
i morali su da ga ponavljaju. Zamislite samo to!
Testovi se nisu prilagodjavali iz bilo kog razloga.
Nasi postupci su bili samo nasi. Posledice su bile ocekivane.
Sama zamisao da nas roditelji vade iz nevolje ako smo imali problema u skoli
ili sa zakonom bila je nezamisliva. Oni su ustvari podrzavali skolu i zakon.
Neverovatno!
Ova generacija je proizvela neke od najboljih preuzimaca rizika, resavaca
problema i pronalazaca, IKADA!
Imali smo slobodu, neuspeh, uspeh i odgovornost i naucili smo da se sa tim
nosimo.
I vi ste takvi?
Cestitamo!
Molim Vas da obavestite o ovome i druge koji su imali srecu da kao deca odrastu
pre nego sto su pravnici i vlada poceli da regulisu nas zivot.
Neverovatno je da smo uspeli!
Prema onom sto kazu danasnji pravnici i birokrate, svi mi koji smo bili deca
u 60-im, 70-im i ranim 80-im, verovatno ne bi trebalo da budemo zivi.
Decji kreveti su nam bili obojeni vristecim bojama na bazi olova.
Nismo imali zastitne poklopce ili brave na flasicama lekova, vratima i
ormaricima, a kada smo se vozili na biciklu, nismo imali kacige. Da ne
spominjemo rizik kad smo autostopirali...
Kao deca, vozili smo se u automobilima bez pojaseva i vazdusnih jastuka.
Pili smo vodu sa cesme u dvoristu, a ne iz flase. Uzas!
Jeli smo kolace, hleb i pili gazirana slatka pica, ali nikada nismo bili
debeli, jer smo se stalno igrali napolju. Delili smo jedno gazirano pice sa
cetiri prijatelja, iz jedne flase, i niko od toga nije umro.
Provodili smo sate gradeci male automobile od raznoraznih otpadaka i onda se
spustali niz brdo, da bismo tek onda otkrili da smo zaboravili na kocnice.
Nakon sto smo se nekoliko puta zabili u zbunje, resili bismo problem.
Otisli bismo od kuce ujutro i igrali se po ceo dan, vracali smo se kuci kada
bi se napolju upalila ulicna svetla.
Niko nije sa nama razgovarao po ceo dan.
Nismo imali Play Station, Nintendo, X- Boxes, video igrice, 99 satelitskih
programa na televiziji, filmove na videu, surround sistem, mobilne telefone,
kompjutere ili Internet chatove.
Imali smo prijatelje! Izasli bismo iz kuce i nasli ih. Nezamislivo!
Igrali smo izmedju dve vatre i ponekad bi nas udarac loptom stvarno zaboleo.
Padali smo s drveca, znali smo da se posecemo, polomimo kost ili zub i zbog
tih nesretnih slucajeva nije bilo nikakvih sudskih tuzbi. To su bili
nesretni slucajevi. Niko nije bio kriv osim nas.
Tukli smo se i udarali jedni druge, dobijali modrice i naucili kako da ih
prebolimo.
Izmisljali smo igre sa stapovima i teniskim lopticama, i, iako nam je bilo
receno da ce se to dogoditi, nikome nismo iskopali oko.
Vozili smo se na biciklu ili prosetali do prijateljeve kuce, pokucali ili
pozvonili na vrata, ili samo usli i igrali se sa njim.
Nisu svi drugari ulazili u ekipu. Oni koji nisu, morali su da nauce da se
nose sa razocaranjem.
Neki ucenici nisu bili pametni i vredni kao ostali i nekada su padali razred
i morali su da ga ponavljaju. Zamislite samo to!
Testovi se nisu prilagodjavali iz bilo kog razloga.
Nasi postupci su bili samo nasi. Posledice su bile ocekivane.
Sama zamisao da nas roditelji vade iz nevolje ako smo imali problema u skoli
ili sa zakonom bila je nezamisliva. Oni su ustvari podrzavali skolu i zakon.
Neverovatno!
Ova generacija je proizvela neke od najboljih preuzimaca rizika, resavaca
problema i pronalazaca, IKADA!
Imali smo slobodu, neuspeh, uspeh i odgovornost i naucili smo da se sa tim
nosimo.
I vi ste takvi?
Cestitamo!
Molim Vas da obavestite o ovome i druge koji su imali srecu da kao deca odrastu
pre nego sto su pravnici i vlada poceli da regulisu nas zivot.
