---------------Прослеђена порука------------------
Од: Olja
Од: Olja
Kad prasici utihnu
Ćurka neće proći. Non passaran. Ne dam. To u moju kuću može da uđe samo na podvarku, i to u slučaju da dotaknem dno života pa da nemam za krmenadle. Granica stvarno negde mora da postoji. Pristao sam da živim u zemlji u kojoj lipa ne miriše. Nekako sam prihvatio i to da ovde fudbal neće nikada zaživeti. Progutao sam i činjenicu da više od pola godine provedem ispod nule. Pomirio sam se sa skoro svim glupim običajima, ali ćurka predstavlja direktan atak na moj integritet i nacionalni identitet. Ako nešto ne podnosim onda je to prvo jutro nakon Dana zahvalnosti ili Božica (po gregorijanskom kalendaru) kada me obavezno iza prvog ugla sačeka neko kome suva ćuretina i gnjecava krompir salata vire iz ušiju sa obaveznim pitanjem:
- Kakva je bila vasa ćurka?
- Mi ne jedemo tu pticu, jer je ćurka u Srbiji sveta životinja.
- Jel'? Nešto kao krava u Indiji?
- Pa da, samo sto smo mi daleko manja zemlja pa nam ne doliči da obožavamo rogatu marvu. Nama je dobra i živina. Prema svecu i tropar.
Zašto osećam toliku netrpeljivost prema gastronomskom specijalitetu Severne Amerike? Pa, iz prostog razloga što je on odavno izašao iz tog okvira i postao produžena ruka, trojanski konj, novog svetskog poretka, nadnacionalnog kapitalizma i globalizma koji preti da nam, pored svesti, uniformiše i jelovnik. Umotana u celofan, očišcena i zamrznuta, ćurka predstavlja simbol novog načina života i razmišljanja i stoji rame uz rame sa McDonalds-om, najisturenijim jurišnikom u osvajačkom pohodu kome se ne vidi kraj. I još, kada bih se priklonio ćurećem belom mesu izgledalo bi kao da sam izdao prase, a to je isto kao i da sam izdao uspomenu na svoje detinjstvo.
Sećam se mraznog zimskog jutra, puste ulice i ušorenih kuća iz čijih se dvorišta razleže groktanje i skičanje. Čuju se samo oni mali, beli, od 10-12 kg. vitki kao ribice i spremni da padnu za dobrobit porodica koje slave najveći hrišćanski praznik. Kad prasici utihnu ostaje samo tišina pojačana snegom koji polako zatrpava pustu ulicu.
A za to vreme u kućama se odvija prava drama. Glavno jelo je već u rerni, ali ima toliko pratećih komponenti koje treba pripremiti da zajapurene žene jedva stižu da dignu glavu. Srećom, muževi im daju zdušnu moralnu podršku uz rakiju, sir i kiseli kupus, pa tako sve ipak stigne da se u planirano vreme nađe na trpezi pred ozarenim članovima porodice. Uštirkani batistani stolnjak i stara porodična srebrnina, uglancana do bola, dominiraju ambijentom. Počinje se, normalno, sa rinflajšom koji u stopu prati supa sa domaćim rezancima, a nakon nje, čisto kao zagrevanje, na sto se spusta činija sa onom pravom, mučeničkom, pravoslavnom sarmom. Meze i rusku salatu namerno nisam pomenuo jer služe isključivo da zavaraju glad. Tu obavezno istrpimo babu koja se uvek sa setom seti "pok. Gospodina Nikolajevića koji je za ručak jeo po dvanaest sarmi, ali onih predratnih, a ne ovih današnjih, komunističkih, što ni na šta ne liče". Onda se deda
nađe dirnut u živac i udari kontru sa pričom kako je on sa poručnikom Alempijevićem jeo u svoje vreme celo prase za fruštuk. Nama mlađima je to dobar znak jer znamo da po završetku priča iz davnina sledi kreščendo, odnosno prelazak na ono glavno.
Glava kuće važno daje znak glavom i sredina stola se raščišćava da primi dugo očekivanu životinju koja svakako nije ćurka. Počasno mesto zauzima vruće, rumeno, hrskavo i slatko prase koje prosto mami svojim nadrealnim izgledom. Nesto kao apstraktna skulptura od koje ne možete da odvojite pogled, samo što je za jelo. U grobnoj tisini, domaćin polako uzima nož i pristupa sečenju. Osetljiv i delikatan posao koji zahteva dobro oko, sigurnu ruku i smisao za pravdu, jer svi cvile za omiljenim delom. Ko će narodu ugoditi? Neko vapi za rebarcem, neko hoće butkicu, svi su za kožicu, a nađe se i neki izrod koji izvoljeva za nus proizvodima kao što su rep i mozak. Ipak, sve se završava na opšte zadovoljstvo i uskoro se samo čuje zvuk zadovoljnog žvakanja koje vodi najprimarnijem ljudskom instiktu - blagoutrobiju. Verovatno sam zaboravio da napomenem da je prase obično vrlo sočno. Ali, u to vreme to što je curilo niz bradu zvalo se mast.
Holesterol je kasnije izmišljen.
Ako malo bolje razmislite, prase predstavlja neizostavni i sastavni deo srpskog folkolora. Ili, ako hoćete da budem nešto precizniji, srbijanskog, jer su nasa braca iz pasivnijih krajeva nekako više naklonjeni jagnjetini. Protiv koje nemam ništa - dapace. Bez njega (praseta) kum ne dolazi na svadbu, ne može se zamisliti ni ispraćaj u vojsku, a neizostavan je i deo svake mrsne slave.
Zato je za mene prelazak na ćurku potez ravan veleizdaji, skrnavljenje dobrih starih običaja i zatiranje tradicije koja jedina može da nas održi u surovom svetu pečalbarenja.
Svetli primer očuvanja tekovine naše gastronomske revolucije predstavlja Radiša Dobrosavljević , poreklom iz Despotovca, poslednjih tridesetak godina stalno nastanjen u Torontu. Svake zime, pred Božić, Radiša putuje 200 km. na sever do farmi Amiša, gde kupuje živo prase, ono belo k'o ribica od 0-12 kg. Zaveže mu njušku kanapom, stavi u prtljažnik i odveze do svoje kuće u Ričmond Hilu gde ga več čeka vrela voda za šurenje i naoštreni nož. Na užas svih komšija koji su odavno digli ruke od zvanja policije i društva za zaštitu životinja, moj dobri Rade obavi egzekuciju kao paganski sveštenik ritualni obred prinošenja zrtve. I to nije sve. Njegovo zadnje dvorište od jutra se oseća na dim bukovine, koja daje najbolji žar za ražanj. Onda ga polako, sa merakom, ispijajući ljutu rakiju prokrijumčarenu iz zavičaja, satima okreće i zaliva pivom da dobije onu nedostižnu sjajnu, rumenu boju kože.
Ne bih želeo da me neko optuži za uskogrudost i kulinarski nacionalizam, ali ćurku nikada neću zavoleti onom iskrenom, toplom ljubavlju koju osećam prema prasetu. Moram da priznam da sam prvih godina svog bivstvovanja u Kanadi, sada se toga stidim, ali svako je grešan pa i ja, pokušao da za jedan Božić svoje omiljeno biće iz carstva domaćih životinja zamenim ovom ružnom pticom. Razočarenje je bilo veliko kao prerija Alberte. Već pri prvom zalogaju strani ukus sintetićke živine paralisao je svaku zelju za daljim "uživanjem", a da ne pričam o tome kako je apsolutno onemogućen tako potreban čin "omršćivanja" nakon dugog božićnog posta. Što se tiče čuvenog belog mesa, po meni, ono može samo po nekada da posluži kao odlična zamena za hleb.
Gledajući sugrađane Kanađane kako ushićeno iz velikih supermarketa iznose zamrznute džinovske lopte koje treba da predstavljaju glavno jelo za najveći praznik, osećam u isto vreme i poštovanje i sažaljenje. Poštovanje prema tradiciji koja se gaji stotinama godina i sažaljenje zbog toga što znam šta propuštaju. Ali, neću im reći. Zadržaću za sebe onu čaroliju mraznog zimskog jutra, isčekivanje deda Ive i porodični ručak sa pričama iz davnina i umašćenim rukama.
Zato, braćo i sestre, ne dozvolite da vas sablazne poroci u obliku ćurke i ostalih navlakuša novog svetskog poretka. Čuvajte prasetinu kao zenicu oka svoga. Ona nas je održala - njojzi fala.
Ćurka neće proći. Non passaran. Ne dam. To u moju kuću može da uđe samo na podvarku, i to u slučaju da dotaknem dno života pa da nemam za krmenadle. Granica stvarno negde mora da postoji. Pristao sam da živim u zemlji u kojoj lipa ne miriše. Nekako sam prihvatio i to da ovde fudbal neće nikada zaživeti. Progutao sam i činjenicu da više od pola godine provedem ispod nule. Pomirio sam se sa skoro svim glupim običajima, ali ćurka predstavlja direktan atak na moj integritet i nacionalni identitet. Ako nešto ne podnosim onda je to prvo jutro nakon Dana zahvalnosti ili Božica (po gregorijanskom kalendaru) kada me obavezno iza prvog ugla sačeka neko kome suva ćuretina i gnjecava krompir salata vire iz ušiju sa obaveznim pitanjem:
- Kakva je bila vasa ćurka?
- Mi ne jedemo tu pticu, jer je ćurka u Srbiji sveta životinja.
- Jel'? Nešto kao krava u Indiji?
- Pa da, samo sto smo mi daleko manja zemlja pa nam ne doliči da obožavamo rogatu marvu. Nama je dobra i živina. Prema svecu i tropar.
Zašto osećam toliku netrpeljivost prema gastronomskom specijalitetu Severne Amerike? Pa, iz prostog razloga što je on odavno izašao iz tog okvira i postao produžena ruka, trojanski konj, novog svetskog poretka, nadnacionalnog kapitalizma i globalizma koji preti da nam, pored svesti, uniformiše i jelovnik. Umotana u celofan, očišcena i zamrznuta, ćurka predstavlja simbol novog načina života i razmišljanja i stoji rame uz rame sa McDonalds-om, najisturenijim jurišnikom u osvajačkom pohodu kome se ne vidi kraj. I još, kada bih se priklonio ćurećem belom mesu izgledalo bi kao da sam izdao prase, a to je isto kao i da sam izdao uspomenu na svoje detinjstvo.
Sećam se mraznog zimskog jutra, puste ulice i ušorenih kuća iz čijih se dvorišta razleže groktanje i skičanje. Čuju se samo oni mali, beli, od 10-12 kg. vitki kao ribice i spremni da padnu za dobrobit porodica koje slave najveći hrišćanski praznik. Kad prasici utihnu ostaje samo tišina pojačana snegom koji polako zatrpava pustu ulicu.
A za to vreme u kućama se odvija prava drama. Glavno jelo je već u rerni, ali ima toliko pratećih komponenti koje treba pripremiti da zajapurene žene jedva stižu da dignu glavu. Srećom, muževi im daju zdušnu moralnu podršku uz rakiju, sir i kiseli kupus, pa tako sve ipak stigne da se u planirano vreme nađe na trpezi pred ozarenim članovima porodice. Uštirkani batistani stolnjak i stara porodična srebrnina, uglancana do bola, dominiraju ambijentom. Počinje se, normalno, sa rinflajšom koji u stopu prati supa sa domaćim rezancima, a nakon nje, čisto kao zagrevanje, na sto se spusta činija sa onom pravom, mučeničkom, pravoslavnom sarmom. Meze i rusku salatu namerno nisam pomenuo jer služe isključivo da zavaraju glad. Tu obavezno istrpimo babu koja se uvek sa setom seti "pok. Gospodina Nikolajevića koji je za ručak jeo po dvanaest sarmi, ali onih predratnih, a ne ovih današnjih, komunističkih, što ni na šta ne liče". Onda se deda
nađe dirnut u živac i udari kontru sa pričom kako je on sa poručnikom Alempijevićem jeo u svoje vreme celo prase za fruštuk. Nama mlađima je to dobar znak jer znamo da po završetku priča iz davnina sledi kreščendo, odnosno prelazak na ono glavno.
Glava kuće važno daje znak glavom i sredina stola se raščišćava da primi dugo očekivanu životinju koja svakako nije ćurka. Počasno mesto zauzima vruće, rumeno, hrskavo i slatko prase koje prosto mami svojim nadrealnim izgledom. Nesto kao apstraktna skulptura od koje ne možete da odvojite pogled, samo što je za jelo. U grobnoj tisini, domaćin polako uzima nož i pristupa sečenju. Osetljiv i delikatan posao koji zahteva dobro oko, sigurnu ruku i smisao za pravdu, jer svi cvile za omiljenim delom. Ko će narodu ugoditi? Neko vapi za rebarcem, neko hoće butkicu, svi su za kožicu, a nađe se i neki izrod koji izvoljeva za nus proizvodima kao što su rep i mozak. Ipak, sve se završava na opšte zadovoljstvo i uskoro se samo čuje zvuk zadovoljnog žvakanja koje vodi najprimarnijem ljudskom instiktu - blagoutrobiju. Verovatno sam zaboravio da napomenem da je prase obično vrlo sočno. Ali, u to vreme to što je curilo niz bradu zvalo se mast.
Holesterol je kasnije izmišljen.
Ako malo bolje razmislite, prase predstavlja neizostavni i sastavni deo srpskog folkolora. Ili, ako hoćete da budem nešto precizniji, srbijanskog, jer su nasa braca iz pasivnijih krajeva nekako više naklonjeni jagnjetini. Protiv koje nemam ništa - dapace. Bez njega (praseta) kum ne dolazi na svadbu, ne može se zamisliti ni ispraćaj u vojsku, a neizostavan je i deo svake mrsne slave.
Zato je za mene prelazak na ćurku potez ravan veleizdaji, skrnavljenje dobrih starih običaja i zatiranje tradicije koja jedina može da nas održi u surovom svetu pečalbarenja.
Svetli primer očuvanja tekovine naše gastronomske revolucije predstavlja Radiša Dobrosavljević , poreklom iz Despotovca, poslednjih tridesetak godina stalno nastanjen u Torontu. Svake zime, pred Božić, Radiša putuje 200 km. na sever do farmi Amiša, gde kupuje živo prase, ono belo k'o ribica od 0-12 kg. Zaveže mu njušku kanapom, stavi u prtljažnik i odveze do svoje kuće u Ričmond Hilu gde ga več čeka vrela voda za šurenje i naoštreni nož. Na užas svih komšija koji su odavno digli ruke od zvanja policije i društva za zaštitu životinja, moj dobri Rade obavi egzekuciju kao paganski sveštenik ritualni obred prinošenja zrtve. I to nije sve. Njegovo zadnje dvorište od jutra se oseća na dim bukovine, koja daje najbolji žar za ražanj. Onda ga polako, sa merakom, ispijajući ljutu rakiju prokrijumčarenu iz zavičaja, satima okreće i zaliva pivom da dobije onu nedostižnu sjajnu, rumenu boju kože.
Ne bih želeo da me neko optuži za uskogrudost i kulinarski nacionalizam, ali ćurku nikada neću zavoleti onom iskrenom, toplom ljubavlju koju osećam prema prasetu. Moram da priznam da sam prvih godina svog bivstvovanja u Kanadi, sada se toga stidim, ali svako je grešan pa i ja, pokušao da za jedan Božić svoje omiljeno biće iz carstva domaćih životinja zamenim ovom ružnom pticom. Razočarenje je bilo veliko kao prerija Alberte. Već pri prvom zalogaju strani ukus sintetićke živine paralisao je svaku zelju za daljim "uživanjem", a da ne pričam o tome kako je apsolutno onemogućen tako potreban čin "omršćivanja" nakon dugog božićnog posta. Što se tiče čuvenog belog mesa, po meni, ono može samo po nekada da posluži kao odlična zamena za hleb.
Gledajući sugrađane Kanađane kako ushićeno iz velikih supermarketa iznose zamrznute džinovske lopte koje treba da predstavljaju glavno jelo za najveći praznik, osećam u isto vreme i poštovanje i sažaljenje. Poštovanje prema tradiciji koja se gaji stotinama godina i sažaljenje zbog toga što znam šta propuštaju. Ali, neću im reći. Zadržaću za sebe onu čaroliju mraznog zimskog jutra, isčekivanje deda Ive i porodični ručak sa pričama iz davnina i umašćenim rukama.
Zato, braćo i sestre, ne dozvolite da vas sablazne poroci u obliku ćurke i ostalih navlakuša novog svetskog poretka. Čuvajte prasetinu kao zenicu oka svoga. Ona nas je održala - njojzi fala.
No comments:
Post a Comment