-----Original Message-----
From: ksenija
Test inteligencije za politicare
Došao Koštunica u zvaničnu posetu Putinu, i posle napornog dana ispunjenog razgovorima, ceremonijama i pres konferencijama, konačno dođe i taj trenutak da se njih dvojica opuste u udobnim kožnim foteljama u Putinovoj kancelariji u neformalnom ćaskanju i uz čašicu najbolje ruske votke.
U jednom trenutku Koštunica ugrabi priliku da upita svog domaćina nešto što ga je već duže vreme kopkalo: "Vladimire Vladimiroviču, ako nije greda, odajte mi tajnu svog uspešnog vladanja ovako velikom zemljom kao što je Rusija."
Na to će Putin, uz blagonaklon osmeh kakav se upućuje samo detetu koje hoće da se "istakne": "Ništa lakše, Vojo. Najvažnije je da se okružiš inteligentnim i sposobnim ljudima."
"A kako znate da su inteligentni i sposobni, Vladimire Vladimiroviču?"
"Ništa lakše. Potrebno je samo da im postaviš prava pitanja. Evo, sad ću da ti pokažem."
Putin zatim podiže telefonsku slušalicu, uključi spikerfon i okrenu neki broj.
"Kojim dobrom, šefe?" začu se posle nekoliko sekundi glas sa druge strane žice.
"Vladimire Anatoljeviču (Sedi Vojo, ne treba da ustaješ), imam jedno pitanje za vas. Vaš otac ima jedno dete i vaša majka ima jedno dete, a to dete nije vam ni brat ni sestra. Ko je ono?"
"To sam ja, Medvedev," kao iz puške odgovori glas sa druge strane žice.
"Hvala, Vladimire Anatoljeviču. Nastavite s radom."
"Šta sam ti rekao, Vojo?" reče Putin, zaklopivši slušalicu i značajno pogledavši svog sagovornika.
Po povratku u Srbiju, sav ushićen onim što je naučio od Putina i još čestito ni prtljag ne raspakovavši, Koštunica pozove telefonom svog ministra za Kosovo, Samardžića.
"Bobika, imam jedno pitanje za tebe. Tvoj otac ima jedno dete i tvoja majka ima jedno dete, a to dete nije ti ni brat ni sestra. Ko je ono?"
Posle kraće pauze, začu se neko tiho domunđavanje s druge strane žice, a
zatim:
"Šefe, a je l' važi da ti se javim kroz par minuta? Samo da u ministarstvu usaglasimo stavove po ovom pitanju?"
"Ajd' važi," odgovori Koštunica - treba li uopšte reći - ne baš preterano oduševljen Samardžićevim odgovorom.
Čitavo Ministarstvo za Kosovo baci se na rešavanje problema, ali ni posle nekoliko sati intenzivnog razmišljanja i razmene ideja ne dođoše do rešenja. Pozovu Velju Selju iz Ministarstva za kapitalne investicije i postave mu isto pitanje, ali njegov odgovor posle duže pauze bio je, uz određenu dozu frfljanja, samo: "Mene ste našli da z....e, majke li vam vaše. J..o vas LDP."
Kud će, šta će, na kraju se dogovore da pozovu nekog ko se razume nešto u brojeve i logiku. Teška srca, reše se da pozovu Dinkića iz Ministarstva za ekonomiju.
"Dinkiću," reče Samardžić, hladnim, poslovnim tonom, "imam jedno pitanje za tebe: tvoj otac ima jedno dete i tvoja majka ima jedno dete, a to dete nije ti ni brat ni sestra. Ko je ono?"
Pomalo iznenađen što mu o ovim teškim vremenima postavljaju takva neozbiljna pitanja, Dinkić ipak odgovori: "Pa to sam ja, Dinkić."
Sav srećan što je konačno dobio odgovor na šefovo pitanje, Samardžić brže-bolje okrenu Koštuničin broj.
"Vojo, mi smo u Ministarstvu usaglasili stavove i došli smo do jedinstvenog zaključka da odgovor na tvoje pitanje glasi: Dinkić."
Ovde Koštunici prekipe: "E j.m vas sve koliko vas ima tamo u tom vašem kilavom Ministarstvu. Nije bre Dinkić nego Medvedev. E. s kim ja radim.."
