O skupu za 10 godina protesta

---------- Forwarded message ----------
From: Olja

Jebiga, ćale

Badža Poštenjačina (20 Novembar, 2006 - 06:24)

MOJ SIN IZ DALEKE ZEMLJE:

"Ćale, to je skup nas koji smo u međuvremenu nekako organizovali svoje živote.
Krenuli smo od nule, od kraja i kraha sveta, od Protesta, od Surčina (tj. autobusom do Budimpešte), pa ko je gde stigao.
To je skup za nas koji smo kobajagi "uspeli", a ustvari smo se lagano udaljili od iste te zemlje za čiju smo se budućnost borili, jer smo na kraju shvatili da nemamo više vremena da se zajebavamo sa velikim stvarima i da male stvari kakve su škola, žena, deca, porodica, život - nikoga neće čekati.

I onda smo spakovali kofere i otišli.

Veruj mi, stari, to ti je skup za nas. Nas, ma šta ti ja ili mi pričali, to sve više ne pogađa EGZISTENCIJALNO - mi smo se snašli, a i da nismo... (vreme gazi, ćale, bio si u pravu, i nikog ne čeka) a i da ko se nije snašao - i taj je negde izgradio život, kakav-takav, ali i to je (izgrađen) život.

Mi smo počeli živote koji više NE ZAVISE od Slobe, Protesta, jebiga ako hoćeš ni od stanja u Srbiji. (Bilo bi bolje i bilo bi nam lakše i lepšte bismo se osećali da je u Srbiji bolje, ali jebiga ćale zato smo i palili odatle, da možemo da da kažemo da više ne zavisimo, da nas to ne dodiruje u smislu da nas remeti do ludila. Remeti, ali sada mi je bitnije da li je mali prdnuo i podrignuo nego da li u Sriji ima vode, struje, grejanja... Život, ćale, svakim danom te sve više kapiram.)

Mi smo se organizovali NEZAVISNO od Srbije i zato je ovo okupljanje simpatično nama koji smo u toj klasi.

Biće tu i onih izlizanih kurtona, svakom k*** presvlaka, koji će da palamude i pokušavaju da skupe neki poen kod sluđenih i sjebanih. Tih govanaca, brabonjaka, nikad ne nedostaje.

A biće i onih koji se NISU SNAŠLI. Njih mi je, ćale, najžalije, srce mi se cepa. Šta će Ivke koji je tamo ostao, šta će mali Džoni (koji još uvek ganja neke ispite i bori se da diplomira pre nego mu deca krenu u školu), šta će Maki koja je trebalo prva da se uda i da do sad ima 4 klinca i kuću sa bazenom? Šta će svi ti ljudi za koje nije bilo karte u jednom smeru za obećanu zemlju?

Oni će, ćale, monitor da izgrizu, nokte da pojedu, kosu da počupaju, njima ovo nije prisećanje izdaleka, kao "svratiću ako naletim", "došao bih, ali tek za slavu", "bio sam prošlo leto, ne dolazi mi se dvaput"... Njima je to prisećanje iz prvog plana, iz rova.

Ovde to ima neki stručan naziv, svaki dan se o tome priča kako neke veterane leče od nečega... Tako i naše, "veterane protesta", veterane studiranja, veterane preživljavanja devedesetih, tako će njih ova godišnjica da podbode (pozvao ih neko ili ne), samo što za njih NEMA TERAPIJE, za njih nema lepe reči i utehe jer je njihov rov bio neiskopan, rat neupisan, stradanje tiho i predugo.

Mi ćemo da javimo da smo odutni, neko će da nam opravda izostanak (poslovi, karijere, životi), a devojke iz kraja (koje danas imaju 30+ i nisu se udale) i momci (koji imaju 30+ i nemaju šta da češljaju jer su proćelavili) mogu samo da sednu i da plaču. Nikakav Tvoj Sin ćale, nikakav Ivan Marović, nikakav Protest Deset Godina Kasnije, ćale, to nikome neće vratiti ili dati... To je prošlo.

Zato je ovo okupljanje pravljeno za nas koji ćemo to okupljanje preskočiti (ali "opravdano", a i pomalo jer nas žene podsećaju da naš život više nisu beogradske žurke sa suzavcem, smejanjem i blejanjem), zatim za one koji su govno za svaku muvu (ti će održati najviše govora i dati najviše izjava za novine; dobro, biće tu i poneki naš, ali generalno taj je zalutao iz najbolje namere) - to su ti oni što se spremaju da budu neko mudo u opštinskom odboru stranke, u komisliji za gradnju i izdavanje dozvola u svom kraju, i atko neke vucibatine i protuve, i tu ćeš ćale videti sadašnje i buduće predsednike i premijere, sultane svojih odbora, opština, gradova i na kraju i cele te jebene i napaćene Srbije.

A biće i klinaca... Njima se čini da su bog zna šta propustili... I jesu, na njihovu sreću. I onda će oni, zajedno sa šezdesetosmašima devedesetih, ruku pod ruku, jedni druge da vodaju gradom i da se prisećaju. Patetika, ventil za dušu, melem na ranu, kako kome i kako se zalomi.

Cenim da će najteže biti onima koji su se sjebali, koje je sistem sjebao (kao što si mi rekao pre odlaska: u avionu nema mesta za sve), jebiga, nije svako mogao da prođe u naredni krug.
Tim likovima će biti najteže, oni su duševni gubitnici (a svi ste materijalni): njima će biti dilema da li da izađu taj dan, šta da slave, šta da obeleže. Šta? 10 godina starenja u nadi? Viziju da su ga izduvali?

Njima je najveća frka jer će se sresti sa društvom i neko će da biti: "I? Šta si/smo uradio/uradili? Jesi se oženio? Jesi se udala? Imaš posao? S kim živiš? Imaš platu? Koliko?"

Njima je sjeb da ih neko tako pita, panika.

Pitam se šta bi Svetozar Cvetković rekao, šta bi Duško Kovačević napisao, da li će Lečić da se priseća "plišane" sa Terazija, šta li radi Miki Manojlović, da li je Laza Ristovski i dalje živ i da li i dalje ima onu energiju... Jer, ako Laza pukne - pukla je i Srbija! A sve mi se čini da niko nije Supermen i da se svi pomalo trošimo.

Baš zato, ćale, a i zbog klinaca koji rastu i čiji mi je prdež sad bitniji nego bilo koji protest (serem, ali svakako neću hipotezu da testiram do kraja!), a i zbog toga što mali Džoni i ostalo društvo iz starog kraja još svi skupa nemaju ni jednog klinca, a i zato što smo bili u Srbiji prošlo leto... ja ću se javiti razglednicom, a izveštaje čak neću ni pogledati na vestima (ako kod nas iko to objavi - veliki je Njujork da bi se neko prisećao Beograda '96.) ni na netu jer to više nije moj život. Jebiga ćale..."

"Niko sretan, a niko dovoljan..."